Aktivno slušanje
Potrebno je da sagovorniku pokažemo da ga slušamo. To možemo pokazati verbalnim i neverbalnim znacima.
Verbalni znaci aktivnog slušanja:
- Ohrabrivanje (Razumem, Da, da…. U redu su uobičajene ohrabrujuće fraze. )
- Postavljanje pitanja (pokazuje interesovanje za drugu osobu)
- Upamćivanje bitnih detalja (pamćenjem bitnih detalja se pokazuje da nam je stalo do sagovornika)
- Refleksija (ponavljanje sagovornikovih reči ili parafraziranje)
- Pojašnjavanje (otvorena pitanja, Da li Vas dobro razumem… Da li to znači da…)
- Rezime (ponavljanje iznetog sadržaja svojim rečima, uz pozivanje sagovornika da koriguje ono što nismo dobro razumeli)
Neverbalni znaci aktivnog slušanja su:
- Kontakt očima
- Klimanje glavom
- Osmeh
- Orijentacija ka sagovorniku
- Automatskim preslikavanjem facijalne ekspresije sagovornika: na osmeh se uzvraća osmehom, na tugu tugom, na bes razumevanjem
- Sve što odvlači pažnju treba skloniti ili ukloniti iz vidnog polja
Govor
Važno je ne samo ono što govorimo, nego i na koji način govorimo. Treba govoriti jasno, glasno, polako, okrenuti licem osobi kojoj se obraćamo, koristiti jednostavne rečenice i reči. Govor prilagoditi stanju starije osobe – npr. stanju sluha, vida i sl.
Kod osoba sa oštećenim sluhom odrediti na koje uho bolje čuje i usmeriti govor na tu stranu;govoriti okrenuti licem ka starijoj osobi kako bi izrazom lica i pokretima usana pomogli u razumevanju poruke;govoriti jasno i glasno; govoriti normalnom brzinom; ako starija osoba ne razume ponoviti poruku drugim rečima;tražiti povratnu informaciju od osobe da doznate koliko je čula.
U komunikaciji sa slepim i slabovidim osobama poželjno je predstaviti se imenom pri ulasku u sobu i pre početka razgovora;rečima opisati put kojim vodite osobu i kuda je vodite; stajati ispred osobe; verbalno objasniti svaku pisanu poruku – ako osoba naizgled čita, ne znači da je i videla što piše…
Komunikacija sa osoboma sa demencijomPrići uvek tako da nas osoba vidi. Glas treba da bude tih i umirujuć. Koristiti jednostavne i kratke rečenice. Ne prekidati staru osobu kada govori. Naglasiti joj da je bezbedna.
Strpljenje
Strpljenje je jedna od najznačajnijih veština u radu sa starim ljudima. Stari ljudi postaju sve sporiji. Požurivati staru osobu može biti frustrirajuće i za nju, a i za osobu koja se brine o njoj. Sa starima moramo raditi i čekati duže da bismo postigli neke rezultate.
Prihvatanje i poštovanje
Stari ljudi su odrasli ljudi i tako se treba i ponašati prema njima. Njihove navike su često drugačije od onih koje mi očekujemo ili im ih želimo nametnuti, ali oni imaju pravo na njih. Možda vidimo nemoćnu staru osobu, ali iza tog izgleda ona/ona je celovita zrela ličnost i trebamo je poštovati.
Posmatranje
Posmatramo ponašanje starih osoba i pratimo sve promene u ponašanju. Svaka nagla promena može biti znak nečega – nastanka bolesti (npr, demencije….), pogoršanja stanja, oporavka.
Ignorisanje
Ponekad je neophodno kad stara osoba privlači pažnju drugih na neprikladan način. Mi ne ignorišemo osobu, nego to ponašanje. Ignorisati staru osobu možemo i kad radi nešto što nikom ne smeta.
Fleksibilnost
Među starim osobama postoje individualne razlike, zbog toga je bitno svakome pristupiti na drugačiji način. Individualni pristup rešavanju problema je težak, ali tako se postiže više učinka u radu.
Očuvanje preostalih sposobnosti
Bolje je učiniti nešto zajedno sa starom osobom, nego umesto nje. Radnja se možda sporije izvrši, ali se radi na očuvanju preostalih sposobnosti kod starih i na smanjenju zavisnosti od druguh osoba.
Glavne teškoće u komunikaciji sa starijim osobama:
- postojanje stereotipa o starima
- teškoće zbog telesnih i psihofizičkih promena u starosti
- promene u psihosocijalnoj okolini u kojoj žive stare osobe